Vreme ZABAVE

Broj 11, oktobar 1994.  16x8x23x, Stara Pazova

Šnicle i kifle

Album će biti šaren, pokazaćemo ljudima sve što znamo

Vojvodina je uvek bila meka svih muzičara, čak i onih koji to nisu. Vojvođani su trpeli zaista sve, od početka osamdesetih, kada su bili nezaobilazna publika svih novotalasnih i nenovotalasnih bendova, do devedesete godine kada su Vojvodinom harali samo sarajevski bendovi poput Hari Mata Harija, Plavog orkestra i  Crvene jabuke. Kako im je bilo kao slušaocima može se videti po bendovima koji iz Vojvodine dolaze od početka devedestih. Jedan od bendova koji je 1992. digao prašinu jeste 16x8x23x iz Stare Pazove, koji za sobom ima samo EP i jedan neverovatan hit sa istog, široj publici poznat kao „Moja mama šnicle tuče“. O bendu priča Vuk Popadić, pevač, a ćutanjem ga podržava najbolji gitarista Stare Pazove i okoline – Acko, Aleksandar Zarić.

Početak

Sve je bilo zamišljeno kao projekat koji bi zvučao potpuno drugačije od svega što se do marta 1992. godine događalo u Pazovi i okolini. Osetio sam jednostavno da ne mogu da se ispoljim ni u jednoj drugoj umetnosti, jer nisam bio dovoljno siguran i trebao mi je neko ko me potpuno kapira i na koga se mogu osloniti. Shvatio sam da ču mnogo bolje funkcionisati u grupi nego sam. Acko je bio taj čovek, a i ja tada nisam znao ništa da sviram, pa mi je on pomagao utoliko što je moje pesme pretvarao u muziku. Uskoro posle okupljanja smo svirali u Rockoteci u Novom Sadu, i to je bila rođačka varijanta, zato što je bend mog brata svirao tamo, pa nas je on pozvao. Posle toga smo svirali puno po okolini Stare Pazove , uglavnom U Inđiji, a tek posle godinu dana smo imali koncert u Pazovi. Svrika je bila, u odnosu na sve održane u tom prostoru super, a tada nas je video i Karlo( Predrag Jakšić – Carlo records, prim N.D.). Bili smo jedini bend koji je u tom trenutku imao ceo svoj repertoar, osim jedne pesme Discipline Kičme. U to vreme smo imali strašne pehove. Na svirkama smo gubili opremu, pucali su nam instrumenti… Tada smo svirali za džabe, jer smo đeleli da nas ljudi čuju. Kada smo videli snimak tog koncerta shvatili smo da smo dovoljno dobri da uđemo u studio i zabeleđimo svoje pesme. Otišli smo u provereni studio, bar što se staropazovačkih bendova tiče, u Kazablanku i za četiri i po sata snimili pesme koje su se kasnije našle na EP. Nismo imali nameru da te snimke izdajemo uopšte, ali su se oni svideli Karlu i Mići( Miodrag Jakšić, danas narodni poslanik u Skuprštini Srbije, tada drugi glavni u Carlo recordsu – prim N.D.). Oni su đeleli da izdaju kompilaciju bendova koji tek počinju, a dovoljno su dobri, i da im to bude odskočna daska za dalje. Izdavanje se oteglo, jer nisu mogli da sakupe bendove i pesme, bio je problem da je dobar bend a loši snimci i obrnuto. Do oktobra ’92. to još nije bilo završeno. Tada je održan Carlo records festival na kome smo uz Budweiser, Overdose, Playboy, Dža ili Bu i Direktore, nastupili i mi… To nam je bila prva svirka u Beogradu. Nisam ni shvatao koliko je značajna bila ta svirka. Videli su nas i čuli ljudi iz Srbije, a i tada su prvi put mogli čuti na medijima naše pesme. Dobijamo ubrzo poziv da samostalno sviramo u KST ali ta svirka ne prolazi baš najbolje, zbog problema sa razglasom, bubnjem… opet peh. Sledeću svirku smo u Beogradu imali  pred izlazak EP i sa tog koncerta je pesma Džek Trbosek ušla na izdanje. Te zime su Karlo i Mića rešili da naprave turneju „Vojvodina calling“. Za tu priliku smo uradili pesmu i promo spot zajedno sa Atheist Rapom, Generacijom Bez Budućnosti,  Evom Brun i drugima. Posle završnog koncerta u Beogradu dobijamo pozitivne kritike sa svih strana, naročito na radiju B92. Mi smo i dalje svirali, uglavnom po Vojvodini gde i dan danas sviramo.

POK

Ovaj festival nam je došao potpuno neočekivano, jer nas je Mića bez našeg znanja prijavio. Za našu pobedu na POK-u veoma je važno polufinalno veče, kada smo stvarno super svirali. Tada mi je prišao Milutin Petrović, reditelj i pitao me da li može da se rukuje samnom. Rekao mi je da ga je dirnulo to što jedan ovakav bend ne može da svira u inostranstvu i da to ljudi tamo vide. Čini mi se da smo te večeri pomerili nešto u ljudima koji su bili u Dadovu, pomerili smo im nešto u glavama. Te večeri su sa nama svirali Kristali i oni su isto prošli dalje. Ljudi su nas tapšali po ramenu i govorili nam da smo dobri. POK nismo iskoristili na pravi način, kako su to uradili pobednici  ’92. godine Kanda Kodža i Nebojša, čiji su spot vrteli godinu dana na RTS.

Posle

Pobedu na POK-u smo iskoristili tako što smo dva dana snimali u studiju „Akademija“. Tim snimcima smo veoma zadovoljni jer smo u tom trenutku zaista tako zvučali. Kod nas je zvuk evoluirao. Produkcija je išla na bolje. Tražili smo konačnu formu i još uvek je nismo našli. Ti snimci su emitovani samo jednom na Radio Indexu, koji nas na kraju 93. proglašavaju nadom za 94. godinu. Posle POK-a je počelo stravično pljuvanje po nama sa svih medija. Mi smo stisli zube i zatvorili se i vežbali do kraja leta, radili nove stvari i rešili da od te jeseni prašimo po koncertima. Tada baš dolazi i do razlaza sa Carlom( mada ne potpunog ), jer su se oni bacili u politiku( Mića ) i posvetili se studijama( Karlo). I baš tada, kada je trebalo da iamamo najviše svirki mi smo trunuli po sobama. Tek u decembru smo ponovo nastupili u KST na dodeli nagrada emisije „Mikrofonija“ Radio Indexa. Gostovanje na promociji Block Outa u aprilu ove godine, u SKC je naš poslednji nastup u Beogradu.

Trilogija

Snimke smo završili, remiks se završava ovih dana i mi čekamo izdanje na kaseti i CD. Pouzdano se ne zna kakao će se album zvati i ko je izdavač, ali se sigurno zna da će biti 16 pesama i to je prvi deo trilogije 16x8x23x. Drugi deo će imati osam pesama, i služiće nam da potvrdimo kvalitet, a ovaj treći sa 23 pesme će biti album koji svet još nije video. Album će biti šaren, pokazaćemo ljudima sve strane naših ličnosti.

Meni

Kada smo radili EP, najmanje smo se nadali da će Šnicle biti hit, što u stvari i jesu. Drago nam je da su je ljudi ukapirali. Svako na svoj način, ali mi je nečemo objašnjavati da im ne bi kvarili ugođaj. Pesma je čak bila prisvajana od strane neke devojke koja je na takmičenje za grafit u „Vremenu“ poslala naš refren. Pesma je put do ljudi našla i bez da smo je mi nešto strašno forsirali. Trudimo se da na svakom izdanju imamo po jednu pesmu koja bi se tematski nadovezivala na Šnicle. Na ovom koji smo već snimili imamo Kifle koju vam premijerno poklanjamo uz ovaj tekst.

Zabeležila Nataša Devetaković