Okreni 022: Moja mama šnicle tuče

Intervju Vuk Popadić i Aleksandar Zarić za YU ROCK Magazin, br 2. april 1994.

Zabeležila Jelena Grmuša

Ni Beograd, ni Novi Sad, ni tamošnji zvuci. Negde između. Stara Pazova i „16x8x23x“: Vuk Popadić(vokal), Zarić Aleksandar( gitara ), Galečić Zoran (bas), Jovanović Dragan( bubanj). To su bili odgovori na Ko? i Gde? A Zašto? i Kako? Pročitajte.

Vuk: „16x8x23x“ nam se svidelo iz više razloga. Prvi: jako je malo bendova koji imaju brojeve u svom nazivu. Ime će zapamtiti samo onaj ko se potrudi, a čim se potrudio to u 90% slučajeva znači da mu se sviđamo. Drugi: ceo život smo brojevi( od matičnog broja, preko onog u ličnoj karti i pasošu, sve do broja parcele na nekom groblju). Treći: nelogično, kao i sve što u životu radimo. Dakle, objašnjenje nije jedno, rađa se u trenutku i tumačenje je proizvoljno. Jedino sigurno je da smo to mi.

YU ROCKIza vas je učešće na „Carlo records“ festivalu( oktobra 92), pobeda na POK-u ( jula 93). Deo ste ogranka ovdašnje scene znanog kao „Dobri bendovi Vojvodine“. Prema Index-ovoj  „Mikrofoniji“ vi ste najveće nade. Šta je to vama značilo?

Vuk: Ljudi iz „Carlo records“-a su nas gurmuli u vatru na pomenutom festivalu i hvala im za to. Sve do čega je kasnije došlo plod je besomučnog rada i mnogobrojnih svirki. To može bendu prilično da znači, ali sam ubeđen da je moglo i više da se uradi. Razlog zašto nije više učinjeno su česte i neretko neadekvatne personalne promene, što svaki put znači korak, dva unazad za bend i predstavlja očiglednu prepreku za njegovo napredovanje.

YU ROCK: Strpljenja malo. Verovatno rad u bendu nije vaša trenutna faza. Čini mi se da vas entuzijazam ne napušta, jer vaša svirka odiše odlučnošću da održite publiku napetu do kraja. Kao što je 12.3.94. u velikoj sali SKC-a bilo nepredvidivo sa kog dela bine će početi tvoje solo deonice ili ostalih članova benda.

Vuk:  „16x8x23x“ je naš način života. Mi se van scene ne razlikujemo bitno od onog što tamo možete da vidite. No, savim je drugačiji doživljaj svega što emitujemo publici sa bine, od onoga što mogu da čuju sa nosača zvuka. Deluje ozbiljnije, deluje onako kako trebe da zvuči i izgleda. Zahvaljujući tome mnogi ljudi koji su nas jednom gledali automatski su postali naša publika bez obzira na njihove godine i interesovanja.

YU ROCK: Ovdašnja dešavanja?

Vuk: Scenau Srbiji, a naročito u Beogradu i Vojvodini, nikad nije bila jača. Čak su i bendovi sa juga napravili izuzetan idejni pomak. Šteta je samo što ne postoji odgovarajuće podrška svemu tome, te se bojim da stvaralačka poletnost, zamah i entuzijazam bendova ne splasnu.

YU ROCK: Luckasti tekstovi su posebna priča. Vic prebačen u strofe, kifle i džem. Londonski koljač sa kraja prošlog veka junak je pesme koja karikira pojave u HM.

Vuk: Tekstovi su veoma bitni u onome što radimo, u najmanju ruku onoliko koliko i muzika koja ih prati. Četiri pesme sa našeg EP-ija( iz 1993) predstavljaju celinu i zato su se našle zajedno na tom nosaču zvuka. One su direktna parodija na muzička kretanja sa kraja 80-tih, na pesme u kojima ima krvi do kolena( sl. našem „Džek Trbosek“). Opet „Šnicle“ od pre dve godine i „Kifle s džemom“  su reakcija na egzistencijalne probleme koji nas okružuju. Ipak, čak i sumorne pesme obiluju ironijom. „Gasna komora“ na primer je nastala u jednom specifičnom ambijentu , u Subotici 1991, na nagovor prijatelja koji je primetio da je moj smisao za humor toliko pomeren da bih i od najveće ljudske tragedije napravio ironiju. Pokušao sam, o rezultatu vi odlučite.

YU ROCK: Drugima ste prepustili šećerlemu( iliti lako zaraditi novac). Mladi ste( prosek godina 18). Bogata prošlost i čvrsta pozicija na ovdašnjim top listama još nisu deo vaše priče. Kako uspeti? Kako se nametnuti bez refrena lakih nota, bez tekstova na engleskom jeziku?

Vuk: Jednostavno ne osećam potrebu za takvim izražavanjem emocija, a siguran sam da bend ako je dovoljno dobro muzički potkovan može da uspe i da nešto znači i bez takvih uslovno rečeno, „komercijalnih“ izleta. Dobra, organizovana živa svirka može mnogo više da pruži od bilo kakve balade.

Acko: AC/DC sviraju 20 godina, od toga su 15 u samom vrhu, a nisu napravili ni jednu klasičnu baladu.

Vuk: Ovim se ograđujemo od bluza, jer on sam po sebi nosi brdo emocija koje crni čovek bez stida iznosi svetu, a pri tom ne misli na zaradu.

YU ROCK: Kad smo već kod uzora, recite nešto o uplivima starijeg zvuka. Vaša postava od 4 člana je tekovina početaka rock n roll-a.

Vuk: Nemoguće je izvesti neki pokret koji neko za ovih 30-tak godina pre tebe neko nije napravio, niti odsvirati neki rif koji će se radikalno razlikovati od bilo čega već odsviranog. Ne želim da kažem da smo pronašli konačnu formu. Naprotiv, za njom još tragamo. I kao što će biti osetne razlike između EP-ija  iz prošle godine i ovog , novog izdanja, treba očekivati da će se naše ideje kretati uzlaznom linijom do drugog, trećeg albuma, nadam se.

YU ROCK:Vi i „The Cure“ imate nešto zajedničko. Oni na izdanju „Tribute to…“, vi na večeri “Dobri bendovi Vojvodine“ u KST-u. „Purple Haze“ i Hendrix.

ACKO: Činjenica je da se naš način sviranja bazira na Hendrix-ovom E-7, mada i sve ostalo što se na našim gramofonima može zateći ima dobar uticaj na naše shvatanje muzike. No, taj slavni potomak Crnca i Indijanke ipak najviše utiče na nas i mi od toga ne bežimo. Trudimo se da u svirku unesemo crnački blues feeling, a opet i da prosipamo iz sebe bes i energiju koji se skupljaju u nama kao posledica šunda, turbo-šabanijuma, na žalost u današnje vreme mnogo je više elektrona nego protona. Što se „The Cure“–a tiče, njihova „Purple Haze“ predstavlja atak na sve ljubitelje crnog maga.

YU ROCK: Radno ste proslavili dve godine postojanja( 13.03.1994).

Vuk: Da, i to je dobar predznak. U studiju „Do re mi“ u Novom Sadu radimo materijal za album. Producent je Predrag Pejić, a izdavač „Carlo records“. Na albumu će se naći 16 pesama jer je prvi u trilogiji 16x8x23x( drugi će imati 8, a treći 23 kompozicije).

Na kraju bih poželeo redakciji YU ROCK-a da časopis traje onoliko dugo koliko se i rock u ovim krajevima bude održao.