Rockomotiva: Vuk Popadić (16x8x23x): Kako smo odrastali pred očima javnosti
Sama ideja sa ovim EP-jem je bila da brzo dođemo do novih pesama koje bi onda promovisali i da pružimo nešto što je novi „unapređeni“ 16 OSAM 23, odnosno da ljudi čuju naša današnja, ovovekovna razmišljanja… Sa ove distance bih, kada bih mogao, objasnio onom nadobudnom klincu kakav sam sigurno bio u tom uzrastu, da publika čita stvari prilično doslovno i da nema mnogo prostora za neke metafore u pesmama, osim ako se ne baviš time teatralnije i u produkcijskom i u izvođačkom smislu… Ta sloboda koju smo osvajali ili smo mislili da je osvajamo, je u priličnoj meri banalizovana u ovo vreme gde ne postoje gotovo nikakvi filteri za kvalitet onoga što se snima i pušta u etar… Mislim da je nedostatak kriterijuma i kritičkog mišljenja, kao i „šum“ koji stvar višak uglavnom nepotrebnih informacija ono što uz ignorantsko ponašanje uticajnih medija ne dozvoljava kvalitetu da ispliva na površinu…
Piše: Ivan St Rizinger
U onoj čudnoj, gotovo revolucionarnog ekipi rok bendova s početka ’90-tih, koja je vratila veru u vitalnost srpskog rokenrola, nalazio se i žestoki kvartet još golobradih momaka iz Stare Pazove čudnog imena 16x8x23x. Osvojili su me na prvu čuvenim debi EP-jem sa koga sam mesecima do iznemoglosti vrteo kultnih hit „Moja mama šnicle tuče“. Kasnije su došla i dva vanserijska albuma „Iz principa“ (95) i „Prove(t)riti glavu“ (97) i sve je poprilično mirisalo na rađanje novih legendi. „Kifla s džemom“, „Turbo Cune“ i „Miloš Šestić“ su singlovi koji su ih lansirali među one koji streme ka samom vrhu, ali su olujna vremena počela brod opasno da naginju čas na jednu, pa na drugu stranu… Sledi EP „Bubanj bas gitara i glas“ 1999. pa neobjašnjiva pauza od previše godina. Raštrkani na sve strane ipak su ponovo smogli snage da zavrte rulet i pre nekoliko nedelja na tržištu se konačno pojavio njihov novi, željno iščekivani EP „Da li možeš da podneseš?“ kao, nadam se, uvod u novi život ovog sjajnog sastava.
Šta ti je dodato, a šta oduzeto u proteklih četvrt veka aktivnog bavljenja muzikom?
Vuk Popadić
Vuk: Mi smo počeli da se bavimo muzikom vrlo rano i na našu sreću u vreme dok je popularna muzika uživala puno veću pažnju i kada se smatrala značajnom i uticajnom, a sa našim počecima se vremenski poklopio i ponovni uspon gitarske muzike i trenutak kada je rokenrol poslednji put bio relevantan, pre nego što je od strane industrije sveden na jedan od žanrova u nepreglednoj vavilonskoj kuli onoga što se danas zove „entertejnment“ ili industrija zabave. To reflektovano na naše podneblje znači da smo počeli u vreme kad više nije moglo normalno da se živi od toga zbog posledica inflacije i rata u okruženju, ali je prvih par godina našeg delovanja još uvek moglo da se čuje ako nešto imaš da kažeš. To mi je dalo priliku da sa svojim bendom kreiram muziku i da te pesme izvodim u svakom kutku zemlje u kojem su za to postojali minimalni tehnički uslovi i interesovanje. A interesovanje je od starta, na naše iznenađenje, bilo veliko. Ubrzo su se videli i limiti suženog prostora delovanja, loše okolnosti i promena načina zabave omladine su odnele svoj danak, ali najveći problem je bila nemogućnost da se deluje na celom jezičkom prostoru koji je jezik na kojem mislim i pevam pokrivao do početka devedesetih. Geografski i značenjski „mala jezička kultura“ je postajala sve manja. Dodato mi je sjajno iskustvo kreiranja i izvođenja rock pesama, a oduzeta mi je mogućnost da uspostavim komunikaciju preko muzike na širem jezičkom prostoru.
Kuda su zapravo nestala, u proteklom vremenu, četiri sremska superheroja? Baš vas razvejalo!
Vuk: Ta postava iz devedesetdevete koju sam „skromno“ nazvao fantastičnom četvorkom na omotu maksi singla „Drum i bus“, je u biti identična ovoj u kojoj sviramo od „povratka“ 2011. naovamo i ono što je neuobičajeno je to da danas sva četvorica živimo u različitim gradovima, a Acko čak i u drugoj državi (Austriji) te nam je potrebno nešto više planiranja kad su u pitanju aktivnosti vezane za sam bend. U godinama u kojima sastav nije postojao (1999-2011.) svako od nas je započeo neki „drugi život“ van benda, ali smo svi ostali u muzičkom svetu, njih trojica više svirački, a ja sam se na neki način bavio ilustrovanjem muzike kroz dizajn omota ploča i plakata za druge grupe i izvođače.
Moram da priznam da se pomalo jedim na vas jer ste me, u svojim mladim danima, navikli na vrlo opsežne radove, makar po gabaritu, i sadašnji prosek od četiri pesme na pet godina mi nekako samo dođe kao ukusan zalogajčić… Kada ćete ponovo moći da zaigrate na široko?
Vuk: Kada grupa radi „na daljinu“ kao što mi funkcionišemo poslednjih godina, onda je vreme koje provodimo zajedno nekako dragocenije i ispunjenije, te se i mi u tom smislu trudimo da ga što bolje iskoristimo. Tehnologija nam tu ide naruku jer nam omogućava da zabeležimo ono što radimo kad smo zajedno, te da u trenucima kada nismo na istom mestu ustanovljavamo šta je ono što nismo dovoljno dobro osmislili i da uvidimo gde je moguće nešto popraviti, šta nam nedostaje ili gde postoje eventualni viškovi. Sama ideja sa ovim EP-jem je bila da brzo dođemo do novih pesama koje bi onda promovisali i da pružimo nešto što je novi „unapređeni“ 16 OSAM 23, odnosno da ljudi čuju naša današnja, ovovekovna razmišljanja. To je sticajem okolnosti prolongirano na neko vreme (zbog moždanog udara koji je doživeo gitarista Aleksandar Zarić op. a.), pa se sad ne bih upuštao u obećavanje brzog izlaska narednog izdanja. Reći ću samo da ima još novih pesama i da postoji namera da se na jesen to i snimi.
Svojevremeno je, pre sad već podosta godina, na kratko zaživela ideja „Dobrih bendova Vojvodine“, više kao neformalni trip… Kako se to sve tako brzo zatvorilo u izvornom obliku, mada je nasleđe impozantno?
Vuk: Raspad države u kojoj smo odrastali je u neku ruku otvorio prostor da se čuje i glas onoga što se do tog trenutka smatralo „muzičkom provincijom“ te se tada otkrilo koliko je nasleđe novotalasnih bendova veliko, jer je predstavljalo temelje na koje se samouvereno naslonio i naš bend i generacije nešto starijih autora koji su odrastali na domaćoj muzici stvaranoj od kraja sedamdesetih do početka rata. Vojvođanski bendovi su se okupili samo na tren, „u treptaju oka“ koliko je trajala Vojvodina Calling turneja koja je obuhvatala dvadesetak koncerata po pokrajini i završni u Beogradu, kao i jednodnevno snimanje pesme koja je pratila turneju, a sve ostalo pre i posle toga je plod truda i talenta ljudi koji su činili te bendove. To čak i nisu bili muzički srodni sastavi, niti je turneja okupila sva najznačajnija imena scene tog trenutka, ali je bila značajna za same grupe i za scenu koja je tek otkrivala kakvo blago nudi unutrašnjost zemlje.
Osećaš li danas veću odgovornost, kada uđeš u studio, nego kada si imao 20? Šta se tu promeni u samom pristupu?
Vuk: Mi smo svoj prve snimke napravili sa nepunih sedamnaest godina i jedan smo od retkih bendova koji su praktično sve što su snimili u studiju i objavili na zvaničnim nosačima zvuka. To je s jedne strane i nezahvalna pozicija jer praktično odrastaš kao autor pred očima javnosti, ne stigneš da u potpunosti kreiraš svoj izraz a već si doživeo neko poređenje sa postojećim bendovima i neku besmislenu odrednicu ili klasifikaciju kako bi se lakše objasnilo slušaocu šta može da očekuje od tebe, ali sa druge strane taj „upad“ u muzički biznis pre vremena ti omogući da vrlo rano postaneš svestan nekih dobrih i nekih loših stvari koje idu uz taj posao koji je popularna muzika oduvek i bila. I određeni stepen popularnosti u tako ranom dobu, uzrokuje neke reakcije na ono što ona sa sobom nosi, kao i na sam odnos prema muzici koju stvaraš. Sa ove distance bih, kada bih mogao, objasnio onom nadobudnom klincu kakav sam sigurno bio u tom uzrastu, da publika čita stvari prilično doslovno i da nema mnogo prostora za neke metafore u pesmama, osim ako se ne baviš time teatralnije i u produkcijskom i u izvođačkom smislu. Ta sloboda koju smo osvajali ili smo mislili da je osvajamo, je u priličnoj meri banalizovana u ovo vreme gde ne postoje gotovo nikakvi filteri za kvalitet onoga što se snima i pušta u etar, tako da sam čini mi se tu malo obazriviji kada su tekstovi u pitanju, ali to je i dalje jedna impulsivna i iskrena refleksija na svet oko nas. Standardi kojima se vodimo su isključivo vezani za potrebu da se nama pesme koje snimamo dopadaju u tom obliku u kojem su zapisane i da su na ovaj ili onaj način „istinite“ odnosno iskrene.
Nekada ste bili strogo staropazovački bend, kako se danas izjašnjavate?
Vuk: Samo jedan član je ostao da živi u Staroj Pazovi, ali nekako je bez veze da se sad izjašnjavamo kao beogradsko-bečki sastav što bi po nekoj logici stvari najpre mogli da budemo, već smo jednostavno 16 OSAM 23 – u enciklopedjskim odrednicama bend iz mesta u kojem smo živeli u trenutku afirmacije (Stara Pazova), ali kao i svaki drugi bend čije ime nadilazi geografsku odrednicu mi smo jedan od sastava sa srpske ili šire gledano regionalne scene.
Koju razliku vidiš, u odnosu na ’90-te, kao najpogubniju za domaći rokenrol –izvitoperenost medija možda ili nemogućnost da se bilo šta proda, nedostatak reprezentativnih klubova…?
Vuk: Sve što si nabrojao utiče na ukupnu sliku, a samim tim i na samopouzdanje i stav samih bendova, a to se onda odražava i na svest samih autora jer ništa od toga niti pomaže, niti odmaže, ako nemaš ono osnovno – a to su dobre i smislene pesme. Mislim da je nedostatak kriterijuma i kritičkog mišljenja, kao i „šum“ koji stvar višak uglavnom nepotrebnih informacija ono što uz ignorantsko ponašanje uticajnih medija ne dozvoljava kvalitetu da ispliva na površinu. Moj tata je pojavu čudnih ljudi na sve strane početkom devedesetih pokušao da objasni rečenicom: „kad dođu smutna vremena, voda se u bari uzburka do te mere da sav talog ispliva na površinu, ali se to u nekom trenutku smiri i voda se razbistri“. Kod nas taj talog uporno muti vodu, već evo skoro četvrt veka.
Kako zapravo vi danas funkcionišete kao grupa? Na bazi vikend sastanaka kod nekog, putem interneta? Koliko to napinjanje rasporeda može da utiče na snagu vašeg entuzijazma?
Vuk: Imali smo u početku veliku podršku od naših prijatelja kojima je stalo da bend ponovo stvara i svira gotovo koliko i nama, te su nam ustupali svoju opremu i prostor da održavamo probe u Staroj Pazovi (hvala ti Duka!). Okolnosti su se u međuvremenu promenile, ali utisak je da je fokus na stvari koje radimo upravo zato još oštriji. Kada se viđamo – mi radimo, mislimo, pričamo i naravno sviramo to zbog čega smo tu. Svesni smo da je to privilegija, za koju smo u nekom trenutku mislili da je nepovratno izgubljena i mislim da nas upravo ta svest drži u povišenom tonusu, a entuzijazam i energija su nekako uvek išli uz ime 16 OSAM 23. Oni koji nas bolje poznaju su u prilici da to vide češće, a ovi drugi koji se nađu u prilici treba da nas pogledaju uživo da bi spoznali šta je ovaj bend u svojoj suštini.
Sviranje ispred Koje je svojevrsna čast i njegove reči o vama bile su vam neverovatna reklama. Kako ste se tako dobro uparili?
Vuk: Mislim da je u pitanju neka vrsta prepoznavanja i međusobnog uvažavanja. Acko i ja smo uvek dosta slušali Disciplinu i pažljivo osluškivali šta će to Koja uraditi sledeće i na koji način će nadgraditi svoj zvuk iz albuma u album, a drago nam je da je i on prepoznao nešto u našem izrazu i kada god nas pozove da sviramo mi se rado odazovemo.
Nakon promocije EP-ja pretpostavljam da sledi i serija nastupa, evidentno fali video singl, i nadam se rad na novom materijalu… što je babi milo…
Vuk: Video za „Minimal Funk“ je najavio izlazak ovog izdanja i pustili smo ga u javnost još u decembru. Upravo završavamo rad na spotu za pesmu „Konfuzija“ koja će biti naš drugi singl sa ovog izdanja. Mogli smo i ranije da ga pustimo, ali smo hteli da ga učinimo malo „svetlijim“ jer je i pesma sama po sebi mračnija nego što su ljudi navikli od 16 OSAM 23, pa je to produžilo rad na videu. Preostale dve pesme će takođe dobiti svoje video „brojeve“ i praktično će ovo biti prva ploča sa koje će sve pesme biti filmovane. Nove pesme postoje i na njima ćemo raditi još neko vreme i nadam se da ćemo neke od njih do kraja godine i snimiti, a onda opet novo izdanje i po neka svirka.
About
Vlasnici legendarnih alternativnih hitova „Miloš Šestić“, „Moja mama šnicle tuče“ i „Kifle s džemom“ staropazovački bend nemogućeg imena 16x8x23x okupio se posle 12 godina pauze, a povratnički nastup nakon hiatusa u dvadesetprvom veku im je bio na prvom „Long Night“ festivalu 2011.
Golobradi momci su još 1993., nakon godinu dana postojanja objavili EP sa četiri pesme „16x8x23x“ kog rok kritičar Ivan St. Rizinger opisuje kao „najotkačeniji maksi singl u istoriji YU roka“, koji zvuči „sirovo i pretenciozno duhovito“. Početak iste godine im je doneo i nastupe u dvadesetak gradova u okviru turneje „Vojvodina Calling“, u oštroj konkurenciji ubedljivo pobeđuju na poslednjem izdanju „POK“-a, a beogradski Radio Index ih proglašava za najveću nadu za 1994. godinu.
Prvi „kasetni“ album „Iz principa“(1995.) ih, iako je bio sve samo ne „radio friendly“, dovodi na vrhove radijskih top lista na stanicama širom zemlje i obezbeđuje im novu trijumfalnu seriju nastupa u gotovo svakom gradu gde „ima struje“.
Drugi album „Prove(t)riti glavu“ osim personalnih promena donosi i stilski i tematski zaokret, – muzički su nešto mračniji, a lirička vrcavost sa ranijih snimaka ustupa mesto ozbiljnijim tekstovima koji sada komuniciraju „na drugu loptu“. Snimanje maksi CD singla „Drum i bus“(1999.) im je poslednja zajednička avantura u dvadesetom veku, a Dragan Jovanović, Aleksandar Savić, Aleksandar Zarić i Vuk Popadić su se nakon pauze vratili da pokažu sa šta su sve sposobni. „Bubanj bas gitara i glas“ kako je glasilo ime njihovog povratničkog singla koji je označio izlazak istoimenog dvostrukog CD-a u izdanju Long Play-a (2011). Usledili su nastupi na letnjim festivalima, a krajem godine i prvi odlazak u studio kako bi snimili ono što će predstavljati dvanaestoinčni maksi singl „Da li možeš da podneseš?“.
2012. im u februaru donosi mini turneju po Srbiji okovanoj ledom sa sastavima Gymnastics i Autogeni trening, a u martu sviraju kao gosti na novosadskoj koncertnoj promociji albuma „Uf!“ sastava Disciplin A Kitschme. Proleće i leto provode kao deo Jelen Top 10 karavana, nastupaju kao gosti i na dvadesetoj godišnjici festivala BBS (Brzi bendovi Srbije) na beogradskoj letnjoj pozornici SC Olimp, a u julu po prvi put nastupaju na LAKE Festu u Nikšiću. Neposredno pred odlazak na drugu studijsku sesiju u novobeogradski studio Underground, gostuju na novosadskim i beogradskim koncertima Obojenog programa zajedno sa sastavom Straight Mickey and the Boyz.
Turbulentnu godinu za grupu čiji autorski nukleus živi u dve različite, nesusedne države, u Srbiji (Popadić) i Austriji (Zarić), privode kraju snimajući poslednje dve pesme za svoje novo izdanje. Nakon završavanja miksa i masteringa ploče (januar 2013.) bend očekuje veliki šok u vidu moždanog udara koji Zarića na neko vreme odvaja od bavljenja muzikom.
Vreme ispresecano povremenim nastupima koji održavaju kreativnu vatru grupe, njeni članovi nikako ne smatraju izgubljenim jer su u međuvremenu kreirali i nekoliko novih pesama, a konačno su krajem 2015. godine kao video singl pustili i svoju prvu pesmu snimljenu u ovom stoleću – „Minimal FUNK“. Izlazak mini albuma „Da li možeš da podneseš?“ kao i privođenje kraju izradu video spotova za sve 4 pesme sa njega, bi uz najavljene koncerte trebalo da predstavljaju zalog za veseliju budućnost grupe.
