Yellow cab: NAJBOLJE ČUVANA TAJNA DOMAĆEG ROKENROLA

Ugledni vodič kroz beogradsku svakodnevnicu je nedavno na svom sajtu objavio članak Aleksandra Arežine o povratku 16x8x23x na scenu.

Kultni alternativci neobičnog imena 16x8x23x posle 12 godina pauze ponovo su se okupili za furiozni povratnički nastup 26. marta na Long Night festivalu u Domu omladine Beograda, istog dana objavivši dugoočekivano vredno antologijsko dvostruko CD izdanje “Bubanj, bas, gitara i glas”, koje na najbolji način sumira dosadašnju karijeru najpoznatijeg benda kojeg je Stara Pazova ikad dala.
Frontmen Vuk Popadić derao je glasne žice, goreo kao šibica uz brojne akrobatske skokove i okrete, dok je bubnjar Dragan Jovanović čukao kao metronom, a dvojac gitarista/basista Aleksandar Zarić/Saša Savić pošteno znojio publiku i zidove na trećoj festivalskoj bini u Kluba DOB-a. Na povratničkoj svirci 16x8x23x su prštali od energije akumuirane više od jedne decenije i za oko sat vremena napravili su presek svoje protekle karijere nabrijano prašeći “Tautologiju”, “Moja mama šnicle tuče”, “Miloša Šestića”…da bi usput s dužnim poštovanjem razvalili i “Dosta, dosta, dosta” novosadskih Boja. Otvorivši novo poglavlje svoje karijere 16x8x23x su zvučali bolje nego ikad!
“16x8x23x je zanimljiva priča koja nije do kraja ispričana širokom auditorijumu i to je jedan od razloga da se ponovo okupimo. Drugi je što imamo dosta pesama koje čekaju da ugledaju svetlost dana. To su stvari o kojima će bend razgovarati u narednom periodu. Trudili smo se da se pripremimo što bolje, da pokažemo da se nismo skupili bezveze, da ne bude još jedan ‘reunion’ koji ne znači ništa, nego da ljudima pokažemo nešto što nisu imali priliku da čuju. Pogotovo što bend u Beogradu nije svirao sada već 14 godina!”, objašnjava Popadić.
Pojavivši se početkom ratnih i mračnih devedesetih kao srednjoškolski bend autorskog dvojca Popadić (stihovi) i Zarića (muzika), 16x8x23x su bili pravo pozitivno osveženje na posustaloj srpskoj rok sceni, zahvaljujući duhovitim i otkačenim stihovima i žestokom spoju hardkor panka, grandža, metala, fanka i hendriksovskih uticaja, što je posvedočeno već na debitantskom vinilnom maksi singlu “16x8x23x” (1993), s koga su se istakle pesme “Kanibalistički song” i “Moja mama šnicle tuče”.
“Maksi singl je najbolje zabeležen snimak 16x8x23x! Imali smo malo vremena, pet sati snimanja ali i dvadesetčetvorokanalni studio na raspolaganju. Ja sam čak u fazonu da energičnijim bendovima bilo kog gitarskog usmerenja ne treba dati mnogo vremena u studiju, jer kad pustiš takav bend u studijske uslove, ta tenzija koju bend proizvodi na bini se gotovo potpuno izgubi”, kaže Popadić.
16x8x23x je zasigurno jedno od najupečatljivijih ali i najzagonetnijih imena domaćeg rokenrola, a tajanstvenost su dodatno produbili sami članovi dajući svako malo novinarima različita objašnjenja njegovog značenja. U jednom trenutku su to bili brojevi u periodnom sistemu elemenata koji označavaju NPK đubrivo, zatim su to bile dimezije cigle koju bacaju u lice radoznalcima, a onda je aktuelna bila priča da su napravili bend sa 16 godina, sviraće osam, a raspašće se kad budu imali 23 (što se skoro proročanski i obistinilo!). Popadić se priseća da su govorili jedno vreme da je to datum apokalipse – 16. avgust 2023. godine, a kada su se umorili od silnog objašnjavanja rešili su da kažu da ime otkriva plan benda da objavi trilogiju albuma, od kojih će prvi imati 16, drugi osam, a na trećem će biti 23 pesme.
Zapravo do imena je Popadić došao postepeno, najpre tako što je sedeći kod rođaka na jednom omotu kasete gde je pisalo SxOxDx (tri iksa označavaju hard kor) prepravio S. u Š. Posle nekoliko dana je kod drugarice pronašao rezultat računice na papiru čiji je rezultat sabiranja iznosio 16 823.
“Onda sam negde valjda podsvesno motajući po glavi taj ŠxOxDx, docrtao krstiće između (brojeva), i prepoznao da to izgleda zanimljivo. Još sam bio uvereniji da je odlično za bend, jer sam hteo ime kakvo niko nema. Mislim da sam u tome potpuno uspeo, čak toliko da sam imao problem kasnije kroz celu karijeru sa iščitavanjem imena. Nešto što je trebalo da predstavlja stilizovane tačke je automatski pretvarano u računsku operaciju, tako da smo prekrštani u 16X8X23, dešavalo se da ljudi progutaju neke od brojeva, pa smo bili 6, 8, 23 i koješta. Kasnije smo u drugom delu karijere pisali ŠESNAEST OSAM 23. U najnovijoj inkarnaciji imamo 16 OSAM 23. Sad, videćemo koliko to olakšava čitanje imena”, osmehuje se Popadić.
Prvi album “Iz principa” (1995) pojavio se nažalost samo kao kasetno izdanje i ponudio niz radijskih hitova poput danas kultnih “Kifli s džemom”, “Gospodara vremena”, “Turbo Cuneta” ili “Miloša Šestića”, ode legendarnom fudbaleru Crvene zvezde za koju je snimljen i spot.
“Odlučili smo se da lokalpatriotsku pesmu o fudbalskom antiheroju iz našeg dvorišta pustimo kao prvi singl. Kontaktirali smo Šestića kome se to dopalo. Ima pesmu o sebi, što nema baš svako!”, priseća se Popadić.
Zlosretno iskustvo sa diskografskim kućama nastavljeno je i drugim albumom “Provet(r)iti glavu”, koji se kao i prvenac pojavio samo na zvučno neadekvatnoj kaseti, a uz to bend se odlučujena zaokret u zvuku i unosi u svirku još više fank elemenata, okrenuvši se eksperimentu kao što je to slučaj sa džeziranom “Šta sam to učinio”.
“Album se zove ‘Prove(t)riti glavu’ zato što je bila ideja da se provetri, da otvorimo prozore i da uđe potpuno novi vazduh. Dosta nam je bilo ustajalog. Svesna je bila promena. To je bila priprema za publiku da mi nećemo večito svirati ‘Kifle’, jer smo ukapirali da svi hoće na drugom albumu deset puta ‘Kifle s džemom’. Bojali smo se toga da se ušančimo, da moramo ceo život da sviramo jednu istu pesmu. Verovatno smo napravili komercijalno samoubistvo time što smo promenili zvuk”, priznaje Popadić.
Posle odlaska u vojsku ključnog autorskog dvojca Popadić/Zarić, 16x8x23x se okupljaju 1999. godine za snimanje trećeg albuma, ali je taj pokušaj međutim usled “zamora materijala” završio raspadom benda i CD maksi singlom “Drum i bus”, koji je dospeo u ruke samo nekoliko desetina sretnika bliskih članovima benda. Popadić danas “Drum i bus” opisuje kao pokušaj da se “prateći svetli primer crkve Discipline kičme svira neka vrsta dramenbejsa sa gitarom, basom i bubnjevima”, i kaže da to zapravo bila “najava najkompleksnijeg i najkompletnijeg materijala” kojeg bi 16x8x23x do tada napravili. Uz ponovno okupljanje benda, 16x8x23x su se potrudili i da konačno na jednom mestu ponude skoro sve svoje studijske snimke na dvostrukom antologijskog CD-u simbolično nazvanom “Bubanj, bas, gitara i glas”, koji je izdao Long Play upravo na dan svog Long Night festivala.
“Ideja objavljivanja remasterizovanog materijala je tinjala u nama godinama, zato što nismo imali baš previše sreće sa diskografima. Osim prvog singla na vinilu i poslednjeg koji je izašao na CD-u, ali nikad nije otišao u distribuciju, izdali smo dva albuma na kasetama. Praktično je najveći deo opusa benda bio nedostupan ljudima u čvrstom formatu”, objašnjava Popadić.”
Tekst u izvornom obliku možete pročitati na sajtu Yellow Cab-a.